Kada je Huawei 2019. godine predstavio HarmonyOS, ideja je na prvi pogled izgledala gotovo revolucionarno. Nije trebalo da bude samo još jedan operativni sistem za mobilni telefon, već softverska platforma koja će povezivati čitav niz uređaja — telefone, pametne satove, televizore, automobile, kućne uređaje i druge IoT sisteme.
Meni je posebno zanimljiva bila ideja distribuirane softverske magistrale. Umesto da svaki uređaj posmatramo kao zaseban računar koji se sa drugim uređajima povezuje preko spoljašnjih protokola, HarmonyOS je obećavao nešto fundamentalnije: više fizičkih uređaja trebalo je da se ponaša kao jedan širi računarski sistem. Telefon bi mogao da koristi kameru drugog uređaja, ekran televizora, senzore pametnog sata ili druge raspoložive resurse gotovo kao da su deo njegove sopstvene hardverske konfiguracije.
Ideja nije bila potpuno nova, ali je bila veoma ambiciozna. Apple je već pokazao koliko dobro mogu da sarađuju telefon, računar, tablet i pametni sat kada ih kontroliše isti proizvođač. Huawei je, međutim, pokušavao da ovu integraciju spusti dublje u samu arhitekturu operativnog sistema. U početku je to izgledalo kao mogući dolazak trećeg velikog operativnog sistema, pored Androida i iOS-a.
A onda je stiglo razočaranje.
Android sa kineskim karakteristikama?
Nezavisni istraživači koji su analizirali prve mobilne verzije HarmonyOS-a vrlo brzo su primetili nešto neugodno za Huaweijevu priču o potpuno novom operativnom sistemu. Sistem je bio veoma blizak Androidu, postojala je kompatibilnost sa Android aplikacijama, mogao se koristiti APK format, a značajan deo infrastrukture oslanjao se na Android Open Source Project.
Zbog toga je bilo sasvim legitimno postaviti pitanje: da li je HarmonyOS zaista novi operativni sistem ili veoma duboko modifikovani Android?
U tom periodu izraz „Android sa kineskim karakteristikama“ nije bio potpuno nepravedan. Naravno, stvari nikada nisu bile sasvim jednostavne. Huawei je već razvijao sopstvene distribuirane servise, razvojne alate i koncepciju rada na velikom broju različitih uređaja. Ipak, kada telefon može da pokrene Android aplikaciju bez velike izmene, teško je govoriti o potpunom raskidu sa Android ekosistemom.
Zato sam i sam tada izgubio deo početnog entuzijazma.
Ali priča se tu nije završila.
Kada kompatibilnost postane teret
Kompatibilnost je jedna od najvažnijih osobina velikih računarskih sistema, ali istovremeno može postati i njihovo najveće opterećenje. Windows sa sobom vuče decenije starih odluka, Android sopstveno nasleđe Linux kernela, Jave, Android Runtime-a i veoma širokog hardverskog ekosistema. Korisniku kompatibilnost daje sigurnost, ali arhitektu sistema vezuje ruke.
Huawei je zato u jednom trenutku morao da donese odluku koja je izuzetno rizična za svaku softversku kompaniju: prekinuti kompatibilnost sa Android aplikacijama.
Sa HarmonyOS NEXT taj rez je postao stvaran. APK više nije osnovni aplikativni format, Android aplikacije više nisu deo matičnog aplikativnog modela, a HarmonyOS je dobio sopstveni razvojni i izvršni stek. Današnji HarmonyOS 7 nastavlja upravo tu liniju i namenjen je HarmonyOS NEXT uređajima, sa sopstvenim API razvojnim ciklusom.
To je trenutak kada priča postaje mnogo zanimljivija.
ArkTS: novi jezik za novi ekosistem
Za razvoj HarmonyOS aplikacija Huawei koristi ArkTS. Nazvati ga potpuno novim programskim jezikom bilo bi malo preterano, jer zadržava osnovni sintaksni stil TypeScripta. Programeru koji poznaje TypeScript neće delovati egzotično. Ali ispod poznate sintakse postoje ozbiljne razlike: ArkTS uvodi strože statičke provere i analizu, sa ciljem da kod bude robusniji i pogodniji za optimizaciju.
Huawei oko toga gradi čitav sopstveni razvojni lanac: ArkTS, ArkUI, ArkCompiler i sopstveno runtime okruženje.
To je mnogo ozbiljniji korak nego promena jezika ili korisničkog interfejsa. Kada promeniš programski model, kompajler, runtime i API-je, onda više ne praviš samo drugačiji skin preko postojećeg sistema. Počinješ da gradiš sopstveni softverski svet.
Tu je i praktična posledica: programere treba ubediti da u taj svet uđu. To je možda i veći izazov od samog kernela. Novi jezik nije samo sintaksa; to su nova dokumentacija, biblioteke, alati, debugging, testiranje, način distribucije i tržište dovoljno veliko da opravda dodatni trud.
HAP umesto APK
Promena se vidi čak i u aplikativnom pakovanju. Android aplikacije poznajemo kroz .apk, dok HarmonyOS koristi sopstveni HAP format i sopstveni model komponenti. Ali promena ekstenzije je najmanje važna. Suština je u tome što aplikacija više nije zamišljena samo kao program koji živi na jednom uređaju, već kao deo sistema koji može da koristi resurse različitih uređaja i različitih fizičkih formata.
To nas vraća na jednu od najzanimljivijih prvobitnih ideja HarmonyOS-a.
Distributed Soft Bus: više uređaja kao jedan računarski prostor
OpenHarmony opisuje Distributed Soft Bus kao osnovu za otkrivanje uređaja, povezivanje, prenos podataka i raspoređivanje distribuiranih zadataka. Iznad njega postoje distribuirano upravljanje podacima, distribuirano raspoređivanje servisa i virtuelizacija uređaja. Ideja je da kamera, ekran, senzor ili drugi resurs drugog uređaja mogu da se koriste kao produžetak lokalnog sistema.
Klasični model kaže: jedan uređaj = jedan računar.
Harmony ideja pokušava da kaže: više uređaja = jedan distribuirani računarski prostor.
Naravno, između arhitektonske ideje i savršeno realizovanog sistema uvek postoji razlika. Ali ovde konceptualna novina zaista postoji. Nije poenta samo povezati uređaje preko Bluetootha ili Wi-Fi-ja, već ih predstaviti kao resurse jednog šireg sistema.
Mikrokernel: manje jezgro, više komunikacije
Još hrabriji deo priče je mikrokernel filozofija koju je Huawei od početka isticao kao jedan od temelja HarmonyOS koncepta. Kod klasičnog monolitnog kernela veliki broj funkcija radi direktno u privilegovanom kernel prostoru. Linux je tipičan primer takvog pristupa: drajveri, mrežni podsistemi, fajl sistemi i veliki broj drugih funkcija nalaze se veoma blizu samog jezgra operativnog sistema.
Mikrokernel pokušava drugačije. U jezgru ostavlja samo ono što je neophodno, dok se više funkcija izmešta u zasebne servisne procese. Prednost je izolacija: kvar jednog servisa ili drajvera teorijski ne mora da povuče sa sobom ceo sistem. Mana je što više komunikacije mora da prolazi između procesa, pa IPC — inter-process communication — postaje jedan od ključnih elemenata performansi.
Tu nema besplatnog ručka. Arhitektura može biti elegantnija, modularnija i sigurnija, ali samo ako je komunikacija između servisa dovoljno efikasna da korisnik ne plati cenu te elegancije kroz kašnjenja i veću potrošnju resursa.
Važno je, međutim, ne pomešati mikrokernel i Distributed Soft Bus. Mikrokernel rešava organizaciju rada unutar jednog uređaja, dok Distributed Soft Bus povezuje više uređaja. To nisu mali kerneli povezani nekom softverskom magistralom, već dva različita sloja iste šire filozofije distribucije.
Jedna arhitektura, ali ne jedna ista kopija sistema
HarmonyOS je od početka zamišljen tako da radi na uređajima veoma različite snage. Pametni sat i PC očigledno ne mogu koristiti identičan softverski stek. Zato OpenHarmony koristi komponentnu i prilagodljivu arhitekturu u kojoj se različiti delovi sistema mogu uključiti ili izostaviti u zavisnosti od resursa uređaja.
To objašnjava zašto moj Huawei Watch GT5 može imati HarmonyOS, a ipak nema ni približno isti softverski sistem kao Huawei telefon. Porodica je ista, ali članovi porodice nisu identični blizanci.
OpenHarmony nije isto što i HarmonyOS
Još jedna važna razlika često se zanemaruje. OpenHarmony je open-source projekat pod OpenAtom Foundation, dok je HarmonyOS Huaweijev komercijalni proizvod. OpenHarmony pruža otvorenu osnovu, arhitekturu i veliki broj sistemskih komponenti, dok Huawei preko toga gradi sopstvene servise, razvojne alate, korisnički interfejs, AI komponente i komercijalni ekosistem.
Zato nije ispravno automatski poistovetiti sve što postoji u OpenHarmony dokumentaciji sa komercijalnim HarmonyOS telefonom. Ali OpenHarmony nam daje vrlo dobar pogled na filozofiju iz koje je sistem nastao.
AI više nije aplikacija, nego deo operativnog sistema
Ovde dolazimo do dela koji HarmonyOS danas čini još zanimljivijim nego kada je prvi put predstavljen.
Huawei više ne govori o AI kao o posebnoj aplikaciji koja se nalazi na telefonu, već o Harmony Intelligence i AI funkcijama koje se integrišu kroz više slojeva sistema. U novijoj strategiji kompanija govori o povezivanju Kirin i Ascend čipova, Pangu i drugih modela, kao i o kombinovanju lokalne i cloud obrade. HarmonyOS se sve više pozicionira kao „Agent OS“, u kojem AI agent može da sarađuje sa sistemskim servisima i aplikacijama.
Tu je posebno zanimljiva mogućnost lokalnog AI modela.
Veliki modeli kakve koristimo u cloudu zahtevaju ogromne količine memorije i računarske snage. Telefon nema uslove da lokalno izvršava puni model klase velikih serverskih LLM-ova. Ali telefon ne mora ni da ima takav model. Mnogo manji, optimizovani i kvantizovani modeli mogu lokalno da rade transkripciju, sažimanje, pretragu sadržaja, prepoznavanje namere korisnika, prevod, obradu fotografija, klasifikaciju podataka i upravljanje sistemskim funkcijama.
Prednost je velika: brzina, rad bez interneta i privatnost. Ako lokalni model može da obradi poruku, dokument, fotografiju ili glasovni zahtev bez slanja podataka na udaljeni server, korisnik dobija i manju latenciju i bolju kontrolu nad sopstvenim podacima.
S druge strane, kada je potreban složeniji zadatak, veliki kontekst ili ozbiljnije rezonovanje, cloud model i dalje ima ogromnu prednost.
Zato je verovatno najzanimljiviji pravac hibridni model: jednostavniji i privatni zadaci lokalno, zahtevniji u cloudu, a operativni sistem odlučuje gde je najefikasnije izvršiti određeni deo posla.
Tu HarmonyOS ponovo dobija smisao kao distribuirani sistem. Prvobitno je pokušao da raspodeli uređaje i njihove resurse. Sada se pojavljuje mogućnost da raspodeljuje i inteligenciju.
To možda možemo sažeti ovako:
HarmonyOS je počeo pokušajem da poveže uređaje u jedan računarski prostor. Sa lokalnim AI-em sledeći korak je da i inteligenciju učini delom tog prostora.
Lokalni LLM na telefonu i lokalni LLM u firmi nisu ista stvar
Ovde je korisno napraviti još jednu razliku. Kada kompanija kaže da će instalirati DeepSeek ili neki drugi LLM „lokalno“, to obično znači lokalni serverski sistem sa ozbiljnim GPU ili AI akceleratorskim resursima. Takav sistem može da radi nad internim dokumentima, tehničkom dokumentacijom, bazama podataka i drugim osetljivim informacijama bez potrebe da se poslovni podaci šalju javnom cloud servisu.
To je posebno važno u industriji, gde tehnički crteži, recepture, procedure, podaci o proizvodnji i poslovne informacije često ne smeju da napuste internu infrastrukturu.
Telefon je druga kategorija. Njegov lokalni model mora biti mnogo manji i specijalizovaniji, ali zato može da reaguje trenutno, bez mreže i sa mnogo manjim rizikom po privatnost. U budućnosti će verovatno najvažnija sposobnost operativnog sistema biti upravo da odluči šta izvršiti lokalno, šta na drugom uređaju, a šta poslati u cloud.
HarmonyOS je zbog svoje distribuirane filozofije vrlo zanimljiva platforma za takav pristup.
Kada ograničenja počnu da menjaju arhitekturu
Tu se pojavljuje šira priča.
Decenijama je postojala pojednostavljena predstava kineske tehnologije: Kina može brzo i jeftino da proizvede ono što je neko drugi osmislio, ali ne može da stvori sopstvenu tehnološku paradigmu.
Takva slika je već dugo nedovoljna.
Moje iskustvo sa kineskim PLC-ima, servo-sistemima, mašinama i kompletnim proizvodnim linijama pokazalo mi je nešto drugačije. Kineski inženjeri vrlo često imaju sopstvenu filozofiju rešavanja problema. Rešenja nisu uvek elegantna, nisu sva ni dovoljno pouzdana, a ponekad se jasno vidi da je cena bila važnija od dugoročnog održavanja. Ali isto tako često nailazim na vrlo kreativna i dovitljiva rešenja, posebno kada su resursi ograničeni.
Tu možda postoji jedna šira inženjerska lekcija:
ograničenja ne garantuju inovaciju, ali je veoma često iznuđuju.
Da Huawei nije izgubio pristup delu zapadnog tehnološkog ekosistema, možda nikada ne bi imao dovoljan razlog da preuzme rizik razvoja sopstvenog aplikativnog steka. Android bi radio, kompatibilnost bi bila lakša, a život inženjera jednostavniji.
Ali istorija tehnologije pokazuje da najzanimljivije arhitekture često nastaju upravo kada jednostavniji put više nije dostupan.
Od Setuna do HarmonyOS-a
Pre manje od mesec dana pisali smo o sovjetskom računaru Setun, koji je koristio ternarnu logiku. Setun je fascinantan zato što nam danas pokazuje jednu gotovo izgubljenu granu istorije računarstva. Većina računara krenula je binarnim putem. Setun je pokušao nešto drugo.
HarmonyOS nije toliko radikalan u matematičkoj osnovi računanja. Procesori su i dalje binarni, programski jezici imaju poznato poreklo, a mrežni protokoli ostaju deo globalnog tehnološkog sveta. Ali postoji zanimljiva paralela.
Ovde imamo priliku da posmatramo nastanak alternativnog tehnološkog puta dok se on još gradi.
Ne znamo da li će HarmonyOS za deset ili dvadeset godina biti jedan od nekoliko velikih globalnih operativnih sistema. Možda će ostati pre svega kineski ekosistem. Možda će njegove distribuirane ideje ostaviti veći trag nego sam operativni sistem. Možda će neke ideje nestati, a druge postati standard.
To danas ne možemo znati.
I upravo zato je trenutak zanimljiv.
Setun posmatramo kao istoriju. HarmonyOS posmatramo kao eksperiment koji još traje.
Od Androida sa kineskim karakteristikama do sopstvenog računarskog sveta
Prve mobilne verzije HarmonyOS-a opravdano su izazivale skepticizam. Bilo je teško govoriti o potpuno novom operativnom sistemu dok je telefon istovremeno mogao da koristi veliki deo Android aplikativnog ekosistema.
Sa HarmonyOS NEXT situacija se promenila.
Sopstveni razvojni jezik i alatni lanac. Sopstveni runtime. HAP aplikativni model. Distribuirani servisi. Novi kernel pravac. Raskid sa Android aplikativnom kompatibilnošću. AI koji sve više postaje sistemska funkcija, a ne samo dodatak pojedinačnim aplikacijama.
To više nije samo prefarbani Android.
Istovremeno, tehnička originalnost sama po sebi ne garantuje uspeh. Najveći test ostaje isti: može li takav sistem da privuče dovoljno programera, aplikacija i korisnika da postane samoodrživ ekosistem?
To je verovatno najzanimljiviji eksperiment.
Ne eksperiment sa novim kernelom. Ne eksperiment sa novim programskim jezikom. Ne čak ni eksperiment sa lokalnim AI-em.
Nego eksperiment sa pitanjem:
da li je u svetu u kojem su Android, iOS i Windows već izgradili ogromne ekosisteme još moguće napraviti veliki operativni sistem gotovo ispočetka?
Ako HarmonyOS uspe, odgovor će biti važniji od samog Huaweija.
A ako ne uspe, i to će biti vredna lekcija o tome koliko je danas teško promeniti osnovnu infrastrukturu digitalnog sveta.
Za sada možemo samo da posmatramo.
I da priznamo da je pokušaj — hrabar. 😎
Оставите одговор