Poslednjih mesec-dva vrane su, po onome što vidim, počele da preuzimaju grad. Njih je sve više, dok su se pliske, koje sam ranije često viđao i u fabričkom krugu, gotovo povukle u ilegalu. 😄 Da li je to samo slučajna promena na ptičjoj sceni ili gledamo kako jedna izuzetno inteligentna vrsta menja malu urbanu ekološku hijerarhiju?
Takve promene često primećujemo mnogo pre nego što ih sistematski izmerimo. Grad nije statičan ekosistem. Menjaju se izvori hrane, mesta za gnežđenje, buka, saobraćaj, vegetacija i odnosi među vrstama. Neke vrste se povlače, druge dolaze, a treće, poput vrana, deluju kao da veoma brzo shvataju nova pravila igre.
To nam daje dobar uvod za našu novu uzbudljivu priču o pticama.
Vrana nije samo „još jedna gradska ptica“
Vrane pripadaju porodici Corvidae, zajedno sa gavranima, čavkama, svrakama, sojkama i drugim korvidima. Ova grupa je među pticama poznata po izuzetno razvijenim kognitivnim sposobnostima.
Neke vrste vrana koriste i izrađuju alatke, rešavaju višestepene probleme, pamte pojedince i prilagođavaju ponašanje novim situacijama. Kod novokaledonskih vrana pokazano je čak i da mlade jedinke mogu spontano razvijati osnovna ponašanja povezana sa pravljenjem i korišćenjem alatki, bez direktnog podučavanja odraslih. To ne znači da je njihovo ponašanje jednostavno „programirano“, već ukazuje na zanimljivu kombinaciju urođenih predispozicija, individualnog učenja i društvenog prenosa.
Popularna formulacija da je inteligencija vrane „na nivou deteta od pet godina“ može se, slikovito, zapisati kao
IQ(vrana) ≈ IQ(dete od pet godina)
ali to svakako nije prava psihometrijska jednakost. Vrane u pojedinim eksperimentalnim zadacima mogu postići rezultate uporedive sa sposobnostima male dece, naročito kada je reč o rešavanju problema, upotrebi alatki, pamćenju ili razumevanju uzročno-posledičnih odnosa. Ne postoji, međutim, jedna univerzalna skala na kojoj bismo inteligenciju vrane i deteta mogli pošteno svesti na isti broj.
Mnogo je zanimljivije to što su korvidi do složene inteligencije stigli potpuno drugačijim evolutivnim putem od primata.
Grad kao test inteligencije
Urbanizacija predstavlja veoma neobičan evolutivni eksperiment. Životinja koja živi u gradu svakodnevno mora da rešava probleme koje njeni preci nisu imali: automobile, kontejnere, ljude različitog ponašanja, nove izvore hrane, zgrade, svetla, buku i stalno menjanje okruženja.
Za takvo okruženje nije dovoljno biti samo brz ili snažan. Prednost ima životinja koja može da uči, pamti i menja ponašanje.
Upravo zbog toga vrane mogu biti veoma uspešne u urbanim sredinama. Grad, iz njihove perspektive, nije nužno neprijateljsko okruženje. Može predstavljati izuzetno bogatu mrežu resursa, novih mogućnosti i mesta za gnežđenje.
Ako postoji dovoljno hrane, pogodnih stabala i relativno malo direktnog progona, vrane mogu zauzeti prostor veoma efikasno. A jednom kada ga zauzmu, može se promeniti i ponašanje drugih ptica.
Tu se vraćam svojim pliskama.
Ne mogu iz ličnog opažanja zaključiti da su ih vrane zaista proterale. Moguće je da su promenile rute, mesta hranjenja ili doba dana u kome su aktivne. Ali činjenica da ih primećujem mnogo manje upravo u trenutku kada vrane postaju dominantno prisutne jeste dovoljno zanimljiva da postavi pitanje: da li manje ptice menjaju ponašanje kada se pojavi veliki broj inteligentnih, društvenih i potencijalno predatorskih korvida?
Sasvim je moguće.
„Vrana vrani oči ne vadi“
Srpska izreka kaže:
„Vrana vrani oči ne vadi.“
Obično je koristimo kada želimo da kažemo da pripadnici iste grupe štite jedni druge, naročito kada govorimo o ljudima sa položajem, statusom ili zajedničkim interesom.
Biološke vrane, naravno, nisu organizovane kao upravni odbor. 😄 Ali izreka ipak dodiruje nešto stvarno.
Vrane su izrazito društvene životinje. Mogu da održavaju dugotrajnije odnose, reaguju na alarmne pozive drugih jedinki i zajednički napadaju ili uznemiravaju potencijalnog predatora. Takvo grupno ponašanje naziva se mobbing. Ako jedna vrana prepozna opasnost, vrlo brzo joj se mogu pridružiti druge.
Jedna moja koleginica sa posla bila je suočena sa napadom grupe vrana. To je sasvim moguće, naročito u blizini gnezda ili mladunaca. Jedna ptica može početi glasno da upozorava, druge se zatim priključuju, a potom slede naleti i obrušavanja prema onome što su procenile kao pretnju.
Čoveku koji se iznenada nađe usred takve scene to lako može izgledati kao kadar iz čuvenog Hitchcockovog filma Ptice.
Razlika je, naravno, u motivu. Vrane verovatno nisu odlučile da započnu rat sa čovečanstvom. 😄 Najčešće pokušavaju da udalje ono što su procenile kao pretnju.
Ali interesantna stvar je da ta procena ne mora ostati samo individualna.
Lice koje se ne zaboravlja
Jedno od najpoznatijih istraživanja sa američkim vranama pokazalo je da one mogu zapamtiti ljudsko lice povezano sa opasnim iskustvom.
I tu priča postaje još zanimljivija.
Nisu samo prethodno uznemiravane ili uhvaćene vrane reagovale na „opasno“ lice. Informacija se širila kroz grupu. Ptice koje same nisu imale direktno negativno iskustvo mogle su od drugih da nauče da određena osoba predstavlja moguću pretnju.
To je socijalno učenje.
Drugim rečima, vrana ne mora lično da napravi svaku grešku. Može da posmatra šta se dogodilo drugoj vrani i na osnovu toga koriguje sopstveno ponašanje.
Sa evolutivne tačke gledišta, to je ogromna prednost. Ako svaka jedinka mora sama da otkrije da je neki predator opasan, cena učenja može biti veoma visoka. Ako grupa može da razmenjuje informacije, znanje postaje kolektivno.
Možda upravo tu naša izreka dobija još jedan sloj. Vrana vrani ne samo da „ne vadi oči“ — ona drugoj vrani može da prenese vrlo korisnu poruku: pazi na onog čoveka.
„Sahrane“ vrana
Još neobičnije ponašanje primećeno je kada vrane naiđu na mrtvu jedinku svoje vrste. Često se okupljaju oko tela, glasno dozivaju i privlače druge vrane. Zbog toga je takvo ponašanje popularno dobilo naziv „sahrana vrana“.
Naziv je upečatljiv, ali odvlači na pogrešnu stranu u tumačenju ovog ponašanja.
Eksperimenti ukazuju na to da ovakva okupljanja imaju snažnu funkciju učenja o opasnosti. Mrtva vrana predstavlja informaciju: ovde se dogodilo nešto što možda može ubiti i mene.
Vrane mogu povezati mesto, predatora ili čak čoveka koji se nalazi u blizini mrtve jedinke sa povećanim rizikom i kasnije promeniti ponašanje.
To, naravno, ne znači da vrana nema nikakav emocionalni odnos prema mrtvoj jedinki. To je mnogo teže pitanje na koje treba pružiti objektivan odgovor.
Ali nema potrebe da odmah izmišljamo ljudski ritual tamo gde već postoji veoma sofisticirana evolutivna funkcija: mrtva jedinka postaje izvor informacije za žive.
Inteligencija nije samo rešavanje zagonetki
Kada govorimo o inteligenciji životinja, često je procenjujemo pomoću laboratorijskih zadataka: životinja dobije kutiju sa hranom, štap ili neku drugu alatku, polugu koju treba aktivirati ili problem koji mora da reši kako bi došla do nagrade.
Takvi eksperimenti su korisni, ali prava vrednost inteligencije možda se najbolje vidi onda kada životinja mora da funkcioniše u stalno promenljivom svetu.
Vrana mora da proceni ko je opasan, gde se nalazi hrana, kada treba prići, kada se povući, kada pozvati druge i kada iskoristiti ono što su druge jedinke već naučile. To zahteva kombinaciju pamćenja, procene rizika, fleksibilnosti i socijalne inteligencije.
Možda upravo zato vrane tako dobro funkcionišu u gradovima. Njima grad nije samo gomila betona, već ogromna promenljiva mreža mogućnosti.
Alatka kao produžetak kljuna
Posebno mesto u priči o inteligenciji korvida zauzima upotreba alatki.
Novokaledonske vrane poznate su po tome što izrađuju štapiće i druge alatke kojima izvlače hranu iz teško dostupnih mesta. Još zanimljivije je što razvoj takvog ponašanja nije samo rezultat prostog kopiranja odraslih ptica. Postoji snažna predispozicija za razvoj tehnika korišćenja alatki, dok iskustvo i socijalno učenje ponašanje dodatno usavršavaju.
Upotreba alatke sama po sebi ne mora automatski značiti visoku inteligenciju. Ali kada životinja može da bira, prilagođava ili proizvodi alatku prema problemu koji treba rešiti, onda više ne govorimo samo o jednostavnom refleksu.
Govorimo o fleksibilnom ponašanju i sposobnosti da se sredstvo prilagodi cilju.
Da li vrane planiraju?
Ovde treba biti posebno pažljiv.
Kada posmatramo životinju koja skriva hranu, menja mesto skrovišta ako je druga jedinka posmatra ili čeka pogodan trenutak da priđe resursu, veoma je primamljivo koristiti ljudske izraze poput „prevare“, „strategije“ ili „plana“.
Ponekad su takvi izrazi sasvim opravdani kao opis ponašanja, ali nije lako dokazati šta životinja zaista mentalno predstavlja.
Porodica Corvidae ipak nudi ponašanja koja veoma lako izazivaju takve analogije. Plava sojka, takođe članica ove porodice, može da oponaša glasove ptica grabljivica, naročito jastrebova. Takvo oglašavanje može izazvati uzbunu među drugim pticama i rasterati deo konkurencije sa hranilišta.
Da li plava sojka svaki put svesno „laže“ ostale ptice sa namerom da sebi oslobodi sto za ručavanje? To je mnogo teže dokazati. Ali funkcionalni rezultat ponašanja može zaista izgledati upravo tako.
Kod korvida postoje i brojni eksperimenti koji pokazuju fleksibilnost ponašanja koja prevazilazi jednostavne stimulus–response obrasce. Zbog toga su vrane, gavrani, sojke i druge vrste ove porodice postale jedan od glavnih modela za proučavanje evolucije inteligencije van primata.
Kada u naslovu kažemo strategija, ne moramo zamišljati vranu koja sedi na grani i pravi petogodišnji plan razvoja grada. 😄 Strategija ovde može označavati sposobnost da se ponašanje menja u skladu sa okolnostima, iskustvom i informacijama dobijenim od drugih.
A u tome su korvidi veoma dobri.
Kada grupa postane moćnija od pojedinca
Vrane posebno dobro pokazuju da inteligencija nije samo osobina pojedinačnog mozga.
Ako jedinka može da uči od grupe, a grupa od pojedinačnih jedinki, onda se korisna informacija može širiti mnogo brže nego genetska promena. Jedna generacija može naučiti nešto što prethodna nije znala, a druge jedinke to ponašanje mogu preuzeti i dalje širiti.
U određenim okolnostima takav proces može početi da liči na jednostavnu životinjsku kulturu. Ne govorimo, naravno, o kulturi u ljudskom smislu umetnosti, institucija ili pisane istorije, već o prenošenju naučenih obrazaca ponašanja između jedinki i ponekad između generacija.
Za život u gradu to predstavlja ogromnu prednost. Nova kanta za otpatke, novo mesto za hranu, opasan čovek ili novi predator ne zahtevaju hiljade godina evolucije. Ponekad su dovoljni jedna pametna vrana i nekoliko pažljivih posmatrača.
A gde su nestale pliske?
I tako se vraćamo početnoj slici: vrane su sve vidljivije, a pliske sve manje.
Možda se ništa dramatično nije dogodilo. Možda su pliske promenile mesto hranjenja, dnevni ritam ili se njihov broj sezonski menja. Bez sistematskog posmatranja ne bih mogao da tvrdim drugačije.
Ali upravo takva mala opažanja često otvaraju velika pitanja.
Vrana nije samo ptica koja se pojavila u gradu. Ona postaje učesnik urbane ekologije. Svojim ponašanjem može uticati na druge vrste, na raspoložive izvore hrane i na način na koji manje ptice koriste prostor. Čak i samo prisustvo velikog broja dominantnih ptica može promeniti ponašanje drugih životinja.
Možda moje pliske nisu proterane agresijom vrana. Možda su samo zaključile da je trenutna politička situacija nepovoljna i privremeno otišle u ilegalu. 😄
Ako je tako, teško bih mogao da ih krivim.
Vrane su trenutno preuzele glavnu scenu.
Inteligencija nastala drugim putem
Ali iza svih ovih zabavnih antropomorfnih analogija krije se mnogo ozbiljnije evolutivno pitanje.
Mozak ptice veoma se razlikuje od mozga sisara. Korvidi nemaju ljudski neokorteks, a ipak je evolucija u njihovoj nervnoj arhitekturi razvila sposobnosti koje u pojedinim domenima mogu da podsete na sposobnosti primata.
To je možda najfascinantniji deo cele priče.
Inteligencija nije morala da nastane samo jednom niti je morala da koristi istu anatomsku konstrukciju. Prirodna selekcija je, suočena sa sličnim problemima opstanka, mogla da pronađe različita neurološka rešenja.
U tom smislu vrana nije „manje uspešan pokušaj da se napravi čovek“. Ona je nešto mnogo zanimljivije: drugačije rešenje istog evolutivnog problema — kako razumeti dovoljno sveta oko sebe da biste u njemu opstali.
A kada danas pogledam grad i vidim koliko ih je odjednom na krovovima, drveću i ulicama, teško je izbeći zaključak da je to rešenje prilično uspešno.
Vrane nisu samo svratile u prolazu. Izgleda da su veoma dobro shvatile kako naš grad funkcioniše.
A sada ostaje pitanje da li ćemo mi podjednako dobro razumeti njih. 🐦🧠
Оставите одговор